Монодрама о Бранку Миљковићу – „27 – и дрво је рекло немој“ сутра у Народном позоришту у Нишу
На великој сцени Народног позоришта Ниш, 21. фебруара у 20 часова биће изведена монодрама „27 – и дрво је рекло немој“, ауторски пројекат глумца Марка Радојевића.
Представа се не бави биографијом, нити покушава да објасни поезију, она се суочава са човеком, са унутрашњим ломовима, страховима и питањима која су обележила живот и стваралаштво Бранка Миљковића. Насловних „27“ нису само године, већ тачка у којој се сударају младост, смрт и немогућност компромиса са светом. Глумац Марко Радојевић у овој монодрами не гради споменик песнику. Напротив, он разграђује мит и улази у простор интиме, сумње и побуне. Бранко Миљковић се овде појављује као човек који је знао да реч може бити опаснија од ћутања, и да истина често долази без заклона. Представа не нуди одговоре, она поставља питања и оставља публику да их носи са собом. Минималистичка форма, огољена сцена и снажна глумачка присутност чине да се сваки стих, свака пауза и сваки поглед претворе у лични доживљај гледалаца. „27 – и дрво је рекло немој“ није час књижевности нити носталгично присећање, већ савремени сценски чин који говори о усамљености, одговорности и цени апсолутне искрености. Ова монодрама намењена је свима који верују да позориште још увек може бити место истине, ризика и непосредног сусрета са собом.
Идеју за монодраму добио сам из личног уверења да је Бранко Миљковић највећи и најзначајнији човек који је икада рођен у овом граду. Геније који је, нажалост, живео веома кратко, а са друге стране остао дубоко и трајно присутан у нашим животима. По мом осећају, Бранка данас има свуда, у језику, у мислима, у начину на који постављамо питања о себи и свету. Монодрама „27 – и дрво је рекло немој“ настала је још током моје четврте године студија на Академији и од самог почетка је искључиво лични ауторски пројекат. У њој сам истовремено и аутор и извођач, без амбиције да објашњавам поезију или да градим биографску представу. Интересовао ме је човек, а не легенда. Основу представе чине оригинални аудио записи сведочења Бранкових родитеља, пријатеља и познаника о њему. Ти гласови, њихове паузе, несигурности и емоције били су снажнији импулс од било ког теоријског текста и постали су окосница мог сценског израза. Kао додатну инспирацију користио сам и записе и размишљања Петра Џаџића и Видосава Петровића, који су о Миљковићу говорили без патетике, али са дубоким разумевањем његове унутрашње борбе. Све то заједно обликовало је представу која не покушава да да одговоре, већ да постави питање: шта се дешава са човеком који не пристаје на компромис са светом, истиче глумац Марко Радојевић.
Снежана Лазић
