Драма једног ктитора
Јединствен споменик у савременој Србији подигнут је пре седам година у селу Поточић, код Прокупља. Док су се сви делили и подизали ровове, монумент од црвеног гранита је донео дубоку, универзалну поруку о потреби за унутрашњим миром, саборношћу и зацељењем историјских подела унутар српског бића. На месту урушене сеоске чесме осванула је жеља да се споји историја, вера и све идеологије под којима су мештани Топлице гинули за слободу и зато су на споменику равноправно уклесани двоглави орао и грб Краљевине Србије, звезда петокрака, Наталијина рамонда и 124 имена солунаца, четника и партизана, верника и атеиста, страдалих у ратовима од 1912. до 1999. године. Уметнички рад академског вајара Чедомира Ристића временом добија вишеструке димензије, пре свега у визији да се ода почаст сваком човеку који је дао живот за отаџбину и да су све жртве пред лицем историје једнаке, без обзира на историјски контекст или обележје под којим су марширале.
Ко је дошао на идеју, осмислио и изградио монументално спомен обележје у Поточићу? Да ли је то учинила нека власт, у разумној намери да помири, уједини људе? Ништа од тога. Споменик је дело само једног човека, Ратомира Тимотијевића Тима, који никада није Поточић иселио из себе, мада је деценијама градио у Београду више него успешну каријеру привредника, сликара и књижевика. Тим је у бели свет кренуо из малог топличког блата, са кофером пуним снова и херојством предака у срцу, али и исконском жељом да у селу из кога је потекао остави трајан, неизбрисив траг. Прво је Тимотијевић желео да у селу начини цркву. Кренули су радови, освештани темљи, али се испречио српски инат у виду мештанина који делић земље није хтео продати ни за какав новац. Дуг родном крају вратио је Тим обновом старе сеоске чесме и њеном трансформацијом у јединствено обележје које спаја традиционалне меморијалне форме и модерни сензибилитет, а истовремено не доминира простором, већ се природно стапа са сеоским амбијентом. Вода са Тимових славина и споменик симболизују ток живота, трајање, обнову и непролазну захвалност потомака, док Ратомир сваке године организује свечаности на којима се окупљају мештани, потомци страдалих, ратни ветерани и представници удружења бораца како би се одужили прецима.
Недавно је, 31.октобра, поменута свечаност одржана по седми пут у Поточићу. Октобарско сунце је обасјавало црвени гранит, када је кроз Поточић прострујала једна тиха, тешка слутња. Ратомир Тимотијевић Тим је поверио присутнима да верује како му је ово последњи долазак у родно село. Човека који је годинама кротио престоничке пословне и културне ветрове, сада су надвладале озбиљне здравствене муке. У том нарушеном здрављу, Тима највише боли једна друга, тиха и подмукла бол – пражњење села и сумња да његови земљаци заборављају оно што им је оставио. Дубоко га погађа што мештани, они који су ту, слабо, скоро никако, не обилазе споменик у који је уткао своју душу и сећања. Његов споменик помирења, који је требало да споји завађене и уједини живе око сенки мртвих, данас често самује, остављен на милост и немилост времену. Тешке су то мисли за писца, сликара и добротвора пред крај животног пута.
Не брини Тиме. Твој траг у Поточићу остаће да пркоси пролазности, као вечни белег човека који је успео у свету, али никада није заборавио где је први пут угледао сунце. Твоје дело у Поточићу остаће увек, не само светионик слободарства и модел историјског и националног помирења, већ и слика једне дубоке, личне и дирљиве људске драме ктитора. Тишина око спомен-чесме призваће младе, опоменути их на сурову истину о српском селу које се празни и заборавља, и подсетити на твоје племените идеје помирења Срба који су ратовали под различитим знамењима.
Зоран Миладиновић
