Ко је нишки кујунџија по којем је Сремац изградио лик чувеног Манета из „Зоне Замфирове“
У години када се обележава важан јубилеј, 170 година од рођења Стевана Сремца, увек се радо враћамо његовим најзначајнијим делима и чувеним ликовима који су чак и прерасли књиге. Конкретно се зна да је Стеван Сремац писао „Зону Замфирову“ од 1898. до 1903. године. Инспирацију и идеје добијао је ту где је и живео, разговарао, седео у кафани. Стари Ниш чува успомене на та дружења, догађаје, и пре свега људе. Причало се и тада да је за лик Манета кујунџије Сремац добио инспирацију дружећи се са тада чувеним нишким кујунџијом Ђоком Јанковићем. Данас, више од века касније, његов праунук, Нишлија Ђорђе Јанковић, говори о истинитим догађајима, и о свом прадеди.
Мој прадеда Ђорђе Јанковић звани Ђока, чије име и презиме носим, био је позната личност нашег града, и могу чак рећи и позната историјска личност, многи догађаји су везани за његов живот. Он је био кујунџија, био је први дворски кујунџија на двору Краља Милана, тако да су и за тај његов боравак на двору и тај његов рад везане многе анегдоте. Имао је врло интересантан цео живот, а на крају, последњих година, његов је живот био прилично суров. Он је доста радио, био је кујунџија, радио је само са сребром, радио је доста за цркву, радио је путире, реликвије. Али највише је радио за Краљ Милана. Једна анегдота или пикантерија је када га је Краљ Милан позвао да уради наруквицу за неку даму, он је дошао на двор желећи да узме меру. Међутим, могао је да види само руку те госпође, између је био застор, и госпођа се није видела, само рука избачена. Међутим, он је меру узимао уз помоћ конца, и онда како би задовољио своју знатижељу, он је, да би искидао конац, мало померио застор, и тада, на велико своје запрепашћење, видео једну од најлепших Нишлијки у то време. Препознао је госпођу Амурлију, муслиманске вероисповести, која је била синоним лепоте у Нишу тада. Али, морао је да завири, такав је био мој прадеда, прича Ђорђе Јанковић.
Он се прво богато оженио, ћерком тадашњег судије Адамушевића, који је био судија на турском суду и који је познат у историји Ниша јер је ослободио Колета Рашића и наше устанике овде у Нишу из затвора. Његов таст је био веома богат и ту је копча, Сремац је ту добио инспирацију, због богатства његовог таста, и његовог заната, али и уопште његовог живота, све је то Сремац знао, јер су се дружили, тако га је узео за прототип за лик Манета у „Зони Замфировој“. Многе ствари које су ту јесу истините, има и многих које су додате, нормално, то су неки уметнички додаци. Стеван Сремац је пуно узео из његовог живота. Све те старе Нишлије, они су се дружили, мој прадеда се изузетно добро познавао са Стеваном Сремцем, са Стеваном Никићем Лалом, и са још другим знаменитим Нишлијама. Заједно су ишли у кафане, ту има још много пикантерија, шта су јели, како су јели, често је ту био и Краљ Милан. Чувено је јело, то су такозване палилулске лептирке. Раније сам га и ја правио, узме се добро шкембе, велико, толико добро да када га оперете, размишљате да ли ћете од њега да правите сако, или ћете да га кувате. Онда се оно исече у коцкице, обари, са цревецем се завије и онда буде као лептир машна, искрчка се и то је, причало се тада, да је то био специјалитет на који су сви долазили у чувену кафану „Маргер“.
Шта се догађа када „Зона Замфирова“ треба да буде изведена?
То је једно од најпознатијих дела Стевана Сремца, он је узео деду за прототип, и направио чувену „Зону Замфирову“. И на првој премијери окупио се цео Ниш. Представа је била у кафани, био је и деда, био је и Сремац, и тако сам чуо од оца, али и од других, деда Ђорђе је после представе био јако нерасположен. Јер доста њих пристуних је препознало њега у лику Манета, а посебно га је погодило када је Зонин отац Замфир рекао оно његово чувено „куче у чакшире“, што га је јако повредило, прича његов праунук Ђорђе Јанковић.
Он је доста одликован јер је учествовао у Балканским ратовима, још једна интересантна ствар из историје старог Ниша, пошто му је таст био судија Адамушевић, када је Ниш ослобођен, када је генерал Милојко Лешјанин ослободио Ниш, он се задржао врло кратко у кући његовог таста. Е ту је био присутан и мој прадеда Ђока Јанковић, то пише и у архивима, јер тада је генерал Милојко Лешјанин кратко боравио у Нишу, истиче Нишлија Ђорђе Јанковић, праунук „нишког Манета“, кујунџије Ђоке Јанковића.
Снежана Лазић
