Гарави Анђео – ово је прича о срећи

Када смо заказивали разговор са димничарем Османом, првобитна идеја за тему била је да је у Нишу он једини који чисти каљеве пећи и брине о њима, не само у граду већ и у целом региону. Фантастична тема из новинарског угла. А онда смо почели  интервју, и схватила сам да прича иде својим током, а када су ми се очи напуниле сузама, знала сам, ово ће бити много већа тема – ово је прича о животу, о томе како се воли свој посао, ово је прича о срећи.

Као димничар радим пуне 34 године. Димничарска школа се, нажалост угасила далеких осамдесетих година, није било кандидата, а потребе за димничарима су биле велике. Тада је ЈКП „Медиана“ направила интерни конкурс, тако да смо ушли у овај посао, који се учио на терену, са старијим мајсторима смо ишли, и учили од њих. Ипак, у то време је било много посла, а ишло се са старијим оџачарима годину и по, до две, како би научили све о послу. Пошто је било много позива, само сам месец дана радио са старијим колегом и учио сам се на грешкама. Тај стари мајстор није могао за месец дана да ми пружи све оно што је неопходно, па чак ни најосновније, тако да сам стварно учио на својим грешкама кроз посао. Што се каљевих пећи тиче, имали смо у предузећу керамичаре, али оно што не разумем, они си љубоморно чували занат, ја сам их питао како се ради, нису хтели да нам показују. Ја сам имао толику жељу да научим овај занат, и тада ме на улици  срела једна бака, код Маргера, видела је да сам димничар, питала ме да ли могу да дођем да јој прегледам пећ, јер се распала. Требало је да се презида и поново сазида. Ја сам у том тренутку, не размишљајући, рекао да могу. Када сам дошао кући, целе ноћи нисам могао да спавам, јер сам обећао баки, а не знам то да радим. И дошао сам на идеју, да прво растурим, па да снимим како растурам, па ћу по снимку на исти начин поново да је сазидам. И тако сам почео, присећа се својих првих корака димничар Осман Икић, или, како га Нишлије зову, Гарави Анђео.

Колико је тешко чистити каљеву пећ?

Када се чисте високе каљеве пећи, само се скину поклопци и ту има четири канала, и то се дугачком кутлачом чисти и вади сав гар. А хоризонталне пећи су пробематичне јер имају осам канала и имају чак и скривене канале. Ту је проблем, када ту дође неко само приучен, очисти каљеву пећ, а не види скривене канале, то је најопасније, јер људи мисле да је каљева пећ очишћена. Онда при првом ложењу схвате да неће да вуче, и врло тешко се долази до правог керамичара, ко све те финесе препознаје. Имао сам случајева да су ме звали из Лесковца, Вучја, Калне, чак сам имао и понуде у Београду, али ја сада више немам снаге да преправљам и зидам каљеве пећи. Одржавање и чишћење још увек могу, и то свакодневно радим. У Нишу је раније било много каљевих пећи, нарочито у центру града, али, да ми не замере млађи, старији су знали вредност каљевих пећи. Прво, каљева пећ не суши ваздух, она природно зрачи. А најбитније, врло мало троши дрва, скоро упола мање у односу на друго грејно тело. Може и целу кућу да греје ако је добро постављена. Нас је 15 димничара, било  је речи да ће се наш посао угасити, када је почео да се уводи гас и пећи на пелет, али сада је опет све већа потражња за нама. Дајем себе до максимума на послу, ја рекламација немам, и сада нас људи од септембра зову ради превентиве и припреме. Имам три, четири, до пет позива дневно. Ја држим центар града, па је ту мање позива, у другим крајевима града има више посла.

Да ли бисте, да сада почињете, нешто променили?

Верујте ми, каада сам се запослио, нисам знао у шта се упуштам. Сада слободно могу да кажем да су моје муштерије, моја друга породица! Ево, упознао сам госпођа Наду, она мене сматра као да сам њено дете, а ја као да је она мени мајка, објашњава Осман.

Госпођа Нада, на чији је позив дошао Осман, све то потврђује.

Каљеву пећ имам 50 година, греје фантастично, и ако се одржава, као да је јуче саграђена. Лако се ложи, нарочито када је очишћена, са једним листићем папира је подложим. Десетак година је нисам употребљавала, грејали смо се на струју. Када сам почела поново да је употребљавам, почела је да дими. Када је дошао мајстор Осман, урадио је све да је сада ложење лако. Ја сам до Османа једва дошла. Звала сам оџачаре, они су рекли да то не раде, и прошле године ми је један од његових колега рекао да позовем Османа. Ја нисам знала ко је Осман, и када смо ступили у контакт, ево, ја сам сада срећна жена. Са струје сам прешла на каљеву пећ и не бих је мењала никада, ни за шта на свету, док имам мајстора оваквог каквог имам, истиче Надица Стевић из Ниша.

А колико Османа заустављају на улици и пожеле жељу, је ли то легенда или истина да оџачари доносе срећу?

Лепо је веровати у срећу, поготово данас, а човек ако је позитиван, и када мисли да ће му се нешто лепо десити, мора да му се и деси добро. Много њих ме сретне и кажу да им се нешто десило после виђања са мном. Често ме хватају за четку када ме сретну. Ја их питам шта сте замислили, јер у шали наглашавам, за паре не, али за здравље обавезно испуњавамо!

А колико сте као оџачар сами себи донели срећу, може ли се то?

Ја сам срећан човек! Скромно све, тако сам и срећан – породичан сам човек, имам седморо унучади, сви су добро, здрави, и то је за мене највеће богатство. А деда служи за – дај деда паре. Имам шездесет година. Пошто имамо бенефицирани радни стаж, димничари иду млади у пензију. Када сам би млад, маштао сам када ћу у пензиију, сада када је дошло време, не иде ми се. Не могу, не могу да идем у пензију, деси се, када немам посла – да ја не прођем Победином улицом, да не прођем Душановом, да не дођем до Палилулске рампе, па нема шансе! Навикао сам, сретнем се са људима, попричамо, размењујемо приче, догодовштине, и много је леп овај позив, искрено прича димничар Осман. А ми му желимо много среће, бар колико је свима нама донео свих ових година. И Нишлије су у праву, потпуно заслужује свој јединствени надимак – Гарави Анђео.

Снежана Лазић