„Опасне везе“ сутра премијерно у Народном позоришту у Нишу - RAMONDA

Све је спремно за премијеру – у Народном позоришту у Нишу биће изведена представа „Опасне везе“ Кристофера Хемптона, по роману Шодерлоа де Лаклоа, у режији Стевана Бодроже, у суботу, 31. јануара у 20 сати.

У представи играју Катарина Митић Павловић, Маја Вукојевић Цветковић, Николија Мичић к. г, Милош Цветковић, Александар Стевановић к. г, Ивана Недовић, Милица Филић к. г, Братислава Милић, Данило Миленковић к. г. и Јана Савић.

Глен Клоуз је једна од мени омиљених глумица, предивна је, изузетно јединствена и има нека посебна средства којима се користи у својој игри, и некако чини се да то буде терет кад је неко толико велики пре вас то играо. Међутим, онда седнете, па размислите, ми сада радимо нешто потпуно друго, она и ја смо потпуно различите, не можемо урадити никако исто и кренете као сваки нормалан текст. Како сам ја доживела ову жену, некако први пут ја мислим да играм негативца било које врсте, али се крене исто, исто размислите шта тај лик жели, куда иде, чиме се служи и кренете полако и то се размотава. Заправо ја мислим да је она једна изузетно тужна и несрећна жена и да све то ради због једне дубоке, дубоке, дубоке потребе за слободом и за љубављу. Оно што схвати у току комада, што мислим да је јако значајно, да она заправо не зна шта је љубав. Да не можете некако ни да очекујете љубав да примите ако ви не умете да је дате, и мислим да је то у ствари највећа трагедија те жене, рекла је Катарина Митић Павловић која тумачи улогу Маркизе Де Мертеј.

Мислим да је ово један својеврсни шамар целокупном друштву које је остало исто тада и сада, али заиста мислим да човек пре свега има ту слободну вољу одабира, какав ће да буде, да ли циљ оправдава средство и да ли је тај циљ вредан када се до њега дође, истакла је Маја Вукојевић Цветковић, која игра Госпођу Де Воланж.

То је један од антологијских филмова који је урађен по драми Кристофера Хемптона, која је урађена по мотивима романа Шодерлоа де Лаклоа. И та драма се игра на Бродвеју, она се игра у Америци, значи филм је једна својеврсна адаптација те драме и пошто је то сценарио, сценарио је увек краћи, сценарио је увек језгровитији, у филму се мање прича него у позоришту. Тако да, нисам имао тај осећај да ћу поновити средства из филма, како бих и могао, у другом сам жанру, као да на неком другом језику говорим, тако да је то требало оживети на сцени. И нисам погледао филм дуго, а поготово сам водио рачуна да га не погледам пре него што почнем да радим ову представу, зато што нисам желео да ме на било који начин оптерети. Оно што јесам желео то је да досегнем, заједно са глумцима нишког позоришта те ликове, судбине, те страшно тешке судбине. Знате, када сам био мали, када сам гледао тај филм давне 1988, мени су ти ликови били фасцинантни, толико сам им се дивио због те њихове моћи да сплеткаре, да манипулишу другима. Тада сам се питао Боже да ли ћу ја некада бити такав, кад порастем, да ли ћу имати ту моћ над другима. А сада са оволико година, више се питам Боже колико су ови људи несрећни, како су постали тако несрећни, шта их је довело до тога да постану тако грозна људска бића, и какви мора да су то ужасни животи били да дођу до тога да на тај начин морају да се боре за моћ. За моћ над тим да добију љубав. Значи не могу само да добију љубав, него морају некако да је отму, морају некако да сплеткаре, да манипулишу, да би добили емоције од других. Е то је оно што је много тешко и мислим да ниједно друго дело у историји светске књижевности није тако добро описало те механизме и описало празнину која се налази иза тога. Наравно, то је било једно доба, једно бескрајно богато друштво, и декадентни људи којима је било страшно досадно и који су се на тај начин забављали. Француска револуција је свему томе ставила тачку, као што знамо. Али ти облици манипулације над људима, та потреба човека да наведе другог човека да уради нешто што је по његовој вољи, та немогућност да се договоримо, него заправо потреба да стално намећемо нешто једни другима на довољно лукав и довољно промишљен начин, то постоји у бизнису, то постоји у политици, то постоји и у приватним животима. Тако да мислим да је у том смислу ово дело јако актуелно, да ће га публика разумети и да ће просто дисати са глумцима који су направили, могу то слободно да кажем, предивне улоге. Изванредан је податак, Народно позориште Ниш је наручило и платило нови превод, ексклузивно направљен за потребе овог пројекта и овог позоришта. То се ретко ради, овог пута је урађено, зато што језички идиом се мења кроз време, језик се модернизује и ово је сада нови превод који просто тако, ја бих рекао клизи глумцима са језика, и јако га лепо изговарају. То је превод наше Марије Стојановић, која је то одлично урадила, рекао је редитељ Стеван Бодрожа.