Ненад Василић у родном Нишу обележио 25 година од првог албума

Ненад Василић, признати европски контрабасиста и композитор који више од три деценије живи и ствара у Аустрији, заузима истакнуто место на европској џез сцени. Премијерни концерт са квартетом поводом обележавања 25 година од издавања првог ауторског албума  у родном Нишу – одговорност, трема, узбуђење да пред онима са којима је одрастао буде најбољи. Било је ово једно сентиментално музичко вече. И Нишлије су му на прави начин показале колико им значи, сала Народног позоришта распродата је за пар дана, а аплаузима су квартет Ненада Василића два пута враћали на бис.

У Нишу је увек феноменалан осећај, ту нема приче, нема упоређивања. Свирали смо у Бечу, у Грацу, онда смо снимали три дана у Бечу, радили смо у бечком ОРФ-у, то је пандан нашем РТС-у, нешто као студио 6 отприлике, нешто што је ишло као лајв на радију. Тако да смо свирали у реалном времену оно што су људи слушали код куће на радију, на том фамозном џез радију. Шта да кажем, у Аустрији сам код куће, а овде сам још више. Ја сам са 16 година већ свирао у овом истом позоришту прославу 20 година „Мерака“. С тим што сам ту био клинац у Мињином оркестру, свирао бас позади и имао гомилу партитура и трудио се да преживим. Тако је почело. Тако да сам негде желео да то изгледа овако, али наравно да је било много момената када није изгледало ни приближно овоме што се данас дешава. Наравно, велика је част, а поготово је велика част свирати у позоришту, које је простор број 1 за овакву музику, за сва дешавања, пред продатом салом и са оволиком подршком, немам шта да кажем. Доживети то у свом граду, ето желим сваком музичару, искрен је Ненад Вссилић.

Шта Вам је најдраже што сте до сада урадили?

 У протеклих четврт века најдражи су ми албуми, то што сам продубио бављење музиком, нисам се заустављао само на свирању баса, него сам постао бенд лидер, почео да пишем пуно музике и инволвирао сам се у продукцију. Почео сам да радим доста у студију, тако да су те плоче на крају могле да звуче онако како сам их замишљо у глави док сам их писао и радио са бендом. Тај неки ауторски рад, поред свих лепих сарадњи које сам имао са разним уметницима. То што сам успео да спојим тај бут онога што чујем пре него што се музика деси са оним што ви чујете кад се музика деси после на албуму, истиче Ненад Василић.

Колико је важан етно звук из Ниша и са југа, за Вашу музику?

Веома је важан, као што можемо да чујемо, поготово овај наш јужни. Мени је отац Шумадинац а мајка јужњакиња, мислим да је то један добар спој. Ја сам одрастао у Нишу бацајући баскет лопту на кош, значи све како треба. Тај саунд који сам доживео овде као клинац је нешто што упијамо по весељима, рођенданима, слављима, то је нешто што остаје у ДНК. Код музичара је то још упечатљивије јер ми сејвујемо тај звук који се дешава за столовима када су дружења. Касније сам свирао и у кафанама, деведесетих година, пре него што сам отишао у Грац, и некако ми је остао тај звук, и да, то је битан део моје музике, каже Ненад Василић.

Ово је први пут да сте са сином на сцени?

Јесте, додатна трема за тај наш однос који градимо ето већ његових 26 година, велико задовољство и част за сваког родитеља је да стоји са својим дететом на сцени. Радујем се да је ту, радујем се да и он подржава са своје стране то што радим, а радујем се и да ја нисам упао у тај его трип, да се ради ту само о мени и о мојој музици већ и да тим младим музичарима дам шансу. Ево и Само Худе на клавиру је био мој студент у Берлину, тако да је добио шансу у бенду. Упознали смо се у мојој канцеларији, и он је рекао, ја много волим тај балкан џез па бих ја студирао код тебе. Онда сам га примио и тако је настао тај однос између нас. Са Вуком, он је наравно цео свој живот упијао то што ја радим и  драго ми је да могу да му дам шансу да буде на стејџевима и да види како изгледа турнеја која траје десет дана. То је као немогућа мисија, треба све то издржати, бити кадар стићи и утећи. Мислим да је битно да им се да шанса, колико год да се ради о теби и твојој музици, битно је да имаш увид у то да си ту да служиш. Да пружиш нешто, да нешто вратиш, да није живот само узимање него у ствари више давање. Тако да то је нешто у шта верујем и приватно па и музички, каже Ненад Василић.

Како је текао Ваш музички пут?

Веома сам дуго у музици, са пет година сам почео да свирам клавир, бављење музиком никада није била тема која се специјално истражује. А то што сам кроз рок и класику, џез, дошао до наше балканске музике, то је врло објашњиво. Када човек живи 30 година у иностранству, онда у једном тренутку има потребу да стане на неки камен који га дефинише и који га уземљава, који му даје то што он јесте у ствари. Значи не бежати од онога што јеси, већ инсистирати на томе ко си, шта си, одакле си, на свом језику, на свом пореклу, па ето и на свом музичком пореклу, истиче Ненад Василић.

Какви су Вам снови за следећих 25 година?

Врло једноставно, само да успем да останем у послу, да могу и даље да радим, да имам воље да пролазим кроз ове голготе на турнејама, и да ме просто служе тело и ум, да могу да будем ту и да свирам на бини, да то није пасе, да није досадно, да нисам ту зато што сам у међувремену направио можда неку каријеру или нешто, већ да то и даље служи томе да се људи осећају добро док слушају то што радим, закључује Ненад Василић.

Нишлијама су се као квартет представили Ненад Василић – контрабас, Само Худе – клавир, Пеђа Милутиновић – бубањ и Вук Василић – пиколо бас. Kонцерт је организовало удружење Фабрика уметника кроз пројекат под покровитељством Града Ниша.

Снежана Лазић