„Моје позориште“ Бориса Лијешевића
Једна од представа која је изазвала највише интересовања публике на фестивалу Театар на раскршћу свакако је „Моје позориште“ Атељеа 212 у режији Бориса Лијешевића. Ансамбл је током извођења на отвореној сцени добијао аплаузе, а након самог комада поздрављени су дуготрајним овацијама. Током Округлог стола критике Борис Лијешевић се захвалио свима који су били део те, како је рекао посебне вечери.
Верујем да ће овај фестивал бити један од водећих у земљи веома брзо, и хвала вам на оваквом пријему дивном, и хвала на присуству вашем вечерас, стварно је ово некако посебна нека ноћ била за нас. Хвала на томе што сте учествовали заједно са нама и непрестано се одазивали, давали фитбек свој, и на неки начин довршили представу. Искреност, истина, емоција, додао бих још један четврти састојак без којег све ово не би било, а то је хумор. Мислим да некако театар тешко живи без хумора, какав год да је, и сва искреност и сва емотивност без хумора не би допрла, и ту се нарочито захваљујем овој разиграној екипи дивној која управо овај састојак добро разуме, добро разуме потребу његову. Често чујемо да Чехов није Чехов без хумора. Тако да некако мислим то што је представа стигла до хумора, што је ова прича дошла до хумора, то је можда и најважније. Јер хумор пружа различите углове из којих можемо да посматрамо причу, пружа и дистанцу, кад је потребна дистанца, пружа и олакшање, пружа и иронију, свашта нешто доноси хумор. Ово је прича, волим да мислим о томе како та прича није нимало посебна, него је, то верујем, прича многих људи, о једној породици која се клима, распада, у време када се распада и земља, у време када неки други народи и земље улазе у ЕУ, постаје им све чисто, уводе им се закони, нека друга земља се распада, и ту је неки човек који тражи себе. Тражи себе у уметности, у позоришту, тражи неке одговоре, и некако то све заједно је једно ништа и једно свашта, рекао је Борис Лијешевић, на Округлом столу након одигране представе „Моје позориште“.
Снежана Лазић
