Глумац Небојша Илић у Нишу – Ово је један од најзначајнијих тренутака у мом позоришном животу
Након одигране представе „Моје позориште“ према тексту и у режији Бориса Лијешевића, публика друге фестивалске вечери Театра на раскршћу, громогласним аплаузом није дозволила глумцима да дуго оду са сцене. И глумачка екипа је оценила играње у Нишу као једно од најзначајнијих од кад комад постоји. И за Округли сто критике тражило се место више, а глумци су говорили о посебном односу публике и ансамбла током извођења представе.
Осећао сам слободу, и осећао сам радост, муку, и све, али није било никаквог контекста неког да ја играм нечију причу која је ту поред мене, његова мајка, брат, они ће доћи, гледаће премијеру, ништа од тога ме није оптерећивало. Нисам о томе уопште размишљао, само сам се радовао и уживао радећи, и ово је за мене можда најзначајнија представа коју сам у животу радио. И овај тренутак вечерас је један од најзначајнијиг тренутака у мом позоришном животу, јер мислим да се овакве ствари свакако не дешавају често, рекао је у Нишу глумац Небојша Илић.
Већ смо дуго у позоришту да знамо да нешто овако аутентично, комуникативно и овако удобно са оваквим људима и глумцима, када се већ хвалимо да смо истинити и искрени, мислим да је била потребна велика вештина да се све ово одигра, и када су ту око мене глумци, када су толлико вешти, дивни, толико реагују све време, толики је неки џез између нас све време. Свако сваког слуша, и ови који тренутно нису на сцени су толико ту, и толико слушају, сви као једно. Мислим да је Атеље 212 неко место где сам ја ту цео живот, и због тога волим Атеље, ту има те врсте слободе, те врсте радости. Толико сам пута урадио нешто вечерас и толико пута су урадиле моје колеге нешто што никада нису урадиле, и толико је све било безбедно, и толико је све било на месту и само тад. Наши стари професори су говорило, то је чар првине. Некако, мислим да је то нешто што осваја публику, а наравно и велика искреност и задирање у сопствену интиму, и сопствене страхове. Често размишљам о неким представама које имају неку врсту политичке храбрости, коју треба имати, није је лако имати. Али на пример овде, вечерас размишљам колико храбрости треба Борису да се упусти у ово. И стварно човек проба да се оволико изложи, па и ми као глумци, доста је велика шанса да испаднеш глуп, када на сцени говориш о себи, и уопште да си на сцени, да те неко гледа, довољно да буде неријатно ако ово не иде. Толико је имало могућности да ово не иде, да буде само за оне људе који воле позориште и разумеју позориште. Да буде само за оне који разумеју све те контексте, али није фала богу, то прелази рампу, и увек свуда људи реагују, препознају се. Било је много места на којима смо могли да проклизамо, али стварно неко поверење које имамо једни у друге, као неко позоришно братсво, неко племе које ту постоји, и где глумци стварно владају неким вештинама и собом, и спремни су и даље да ризикују и испадну глупи у друштву, говорио је на Округлом столу критике, након одигране представе у Нишу, глумац Небојша Циле Илић.
Снежана Лазић
