Нишлија Зоран Лазаревић Брка поносно носи најдуже бркове у Србији
Зоран Лазаревић има једну собу у кући која је мала да би се сместили сви његови трофеји, пехари, дипломе. Јединствен је и препознатљив по својим брковима, он је поносни носилац титуле човека са најдужим брковима у Србији, јер не постоји такмичење на којем није однео победу. Распон његових бркова тренутно износи 2,40 метара. Каже да је у овом региону рекао своје, а да жељно ишчекује позив за неко такмичење на светском нивоу, зашто да не, и за Гинисову књигу рекорда.
Ако је потребно бријање и сређивање, треба ми богами сат времена, гелове користим да би бркови били мекши, да би били сјајнији, користи се доста козметике, да би изгледали овако неговани. Нисам бријао бркове од почетка осамдесетих година прошлог века. Сада их само кратим, крајеве, али они морају да се перу, сређују, негују, како би расли и били овако лепи, што лепше, то боље. За сада немам конкуренцију, ја бих волео да се појави неко, али до сада се није појавио на ниједном такмичењу, сабору, где год сам ишао и био учесник или гост, широм Србије. Мене познају сви због бркова, јављају ми се на улици и поздрављају. Сва ме деца у крају знају, то им је занимљиво. Овако ће бити док Бог да, ево још мало па ће ударити у земљу. Мени је некада био циљ два метра у распону бркова, кад сам достигао два метра, то је било пре две године, син ми каже – ћале, рекао си два метра, сада је доста. Ја кажем – где сад да сечем, када сам оволико пуштао бркове. Али су моји укућани то сви знали да ћу наставити, и подржавају ме и одобравају. Нити мој син, нити унуци, не носе бркове, нити је мој отац, али ја сам на деду по брковима, мој деда Стојан је носио бркове стално, и свирао гајде, па сам наставио и ту традицију, и бркова, и гајди, поносно прича седамдесет шестогодишњи Зоран Лазаревић.
На такмичењима воли да се дружи са људима, али каже, нема конкуренцију.
Два метра и 40 цм у распону су моји бркови. На сваком од такмичења, а такмичим се петнаестак година, увек сам био први у Србији. Имам 76 година, и не могу да замислим себе без бркова, али ни моји најближи то не могу сада да замисле, када узмем маказе, сви скоче, кажу – не, деда, немој! Жена наравно воли што имам овакве бркове, али је богами и љубоморна, када ме Аустријанке љубе, јер када боравимо у Аустрији, где смо радили, доста жена реагује, желе да се сликају са мном и да ме пољубе, а моја је жена тада прилично љубоморна. Обожавам бркове, и сада ми је драго што је омладина кренула да поново пушта бркове, мало браду, то је сада популарно и модерно, али ја сам то почео баш одавно. Није било друге, наравно да ми је надимак Брка. Нико ми више и не зна име, када кажу Брка, знају ко сам. И у Аустрији, док сам живео и радио, звали су ме Брка. 1973. године сам отишао у Аустрију, био сам грађевинац, али овде у Нишу боравимо све чешће од када смо у пензији. Отприлике очекујем да ће бар још двадесет центиметара да порасту, а да могу да се одржавају, тако да обарамо рекорде, сваке године. Најављујем преко два и по метра за следеће такмичење. Био сам на разним такмичењима али ми је најдраже ово у Рековцу, код манастра Каленић, каже Зоран Лазаревић Брка из Ниша, мада радо истиче и своје порекло, село Горње Драговље код Гаџиног Хана.
Снежана Лазић
