Имамо ли културу сећања?

У Нишу је одржана премијера документарног филма Нама отаџбина командује, који говори о борбама Приштинског корпуса на Косову и Метохији 1998. године. Премијера велика, свечана, са важним гостима, а у пројекционој хали највише оних који су ратовали тада или имали своје који су ратовали. Не подсећају се они, јер никад нису ни заборавили, али друго је ово, види се на великом платну, засузе очи. И ја сам један од сведока, гледао сам те јунаке како су се испрсили и борили. Нису они то изабрали својом вољом, судбина их или место рођења довела тамо где се морало бранити оно што се нападало, а кад се већ морало учинили су то мушки, војнички и професионално. Јасно се у тим, за њих ратним, данима види да старешине и војници Приштинског корпуса усвајају све оно што косовски завет са собом носи и да у видовданску етику уграђују нове људе, страшне борбе, победе, жртве. Каквих је све ту прича, неиспричаних, каквих погибија, равних оним античким. 

Гледам лица пролазника по граду после изласка са премијере. Знају ли они нешто о тој 1998. години на Косову и Метохији, да ли су бар начули и како? О свакодневним борбама на Космету се мало говорило у Србији тих дана, није било вести на телевизији, није писало у новинама, чувао се привид да је све мирно, све до тренутка када је рат са Нато алијансом био пред вратима. Ретки су знали, они који су имали некога на Косову и Метохији, да је у појединим периодима више од пола Космета било под контролом терориста, да је било на хиљаде и хиљаде терористичких напада на полицајце, војнике и немоћне цивиле, да је граница према Албанији на бајонет брањена од целе дивизије сепаратиста и страних плаћеника и да од Другог светског рата није било веће, сложеније и опасније антитерористичке операције од оне коју су извели припадници Приштинског корпуса у лето 1998.године како би ослободили комуникације блокирана српска села.

Чинило се 1998. године да упадљива  ћутња има неке своје разлоге, у име виших циљева, те да ће када прође рат све доћи на своје и да ће се сазнати пуна истина у јунаштвима и жртвама на Космету. Само се чинило. Зид ћутања после рата био је још тежи, неразумљивији, ни агресија Нато пакта није могла да се назове агресијом, а камо ли да се помиње 1998. година. Легендарни ратни команданти су смењивани, пензионисани или послати у Хаг, док се о жестоком отпору Приштинског корпуса и херојству његових припадника говорило тихо, у затвореним круговима или удружењима ветерана. До извесних промена долази 2016. године захваљујући процесима који су кренули из друштва, самоиницијативно, од учесника ратних догађаја, али су они утицали да се и државне институције прикључе прекиду са политиком прећуткивања и маргинализовања ратних дешавања. Данас је ситуација другачија и имамо резултате у култури сећања, уз опаску да је много времена отишло у неповрат. Пре десетак година је јавност, у великој мери збуњена, почела да сазнаје и оистрајности и жртвовању бораца Приштинског корпуса, пре свега кроз процес меморализације, то јест именовањем булевара, улица или паркинга  по именима херојима који су ратовали на Космету. Широм земље, у разним градовима и општинама, на различитим местима (на трговима, у касарнама, испред кућа погинулих) почињу да ничу споменици, обелисци, посвећени погинулима у рату 1998.године.

Учињено је нешто и на пољу снимања документарних филмова, попут поменутог о Приштинском корпусу, или објављивања ратних сећања. Ових ратних догађаја, с друге стране, нема у српској литератури, филму и другим гранама уметности. Рекли би неки да се традиција код нас увек преносила с колена на колено, али још Тито је схватио да је та метода застарела и зато је снимао филмове о Козари, Неретви, Дрвару и свим другим офанзивама и мањим биткма, док је сам Бата Живојиновић у партизанским филмовима побио више Немаца него ли што их је изгинуло у рату. Борце Приштинског корпуса, ипак, највише боли упадљив изостанак њихове борбе у уџбеницима основних и средњих школа, који догађаје из 1998. године описују са десетак пута мање речи него ли што је број погинулих српских војника.  Не може да се не примети да је  свим догађајима из ратова деведесетих година, овом важном делу српске историје, у школским уџбеницима за историју дато изузетно мало простора, смешно мало у односу на рецимо лекције о Франачкој држави у средњем веку. Тако је то. Много је важније да наши основци и средњошколци добро науче како су Франци ратовали у средњем веку, него ли да се упознају са борбама српског народа против терориста, сепаратиста и највеће оружане силе у историји ратовања. Ваљда ће највљени уџбеници од националног значаја нешто променити?

Зоран Миладиновић