Све је спремно за премијеру
У Народном позоришту у Нишу у петак, 17. априла биће изведена премијера представе „Улога моје породице у светској револуцији“ по роману Боре Ћосића и у режији Милана Нешковића.
Текст је заиста ванвременски а опет говори о конкретном времену Другог светског рата, управо због приче о породици. Зато што породица, а највише балканска, овде конкретно једна београдска грађанска породица у којој се само чита, пева и плеше, а опет су неког нижег средњег слоја је оно што је најпрепознатљивије и данас, и увек ће бити јер је ту уткан ДНК нашег менталитета. Свако има и тетку, и маму, и тату, и деку, и баку, и ујака, и њихове карактере кад дођу на славу или на свадбу, обично се догоде и глупости, али оне буду и духовите и смешне, али то нас чини и породицом, све те мане и врлине. У роману Боре Ћосића који је тако фрагментаран и покрива тако један велики период, ми смо мислим успели да сведемо то у једну кохерентну причу захваљујући овим дивним глумцима који играју у представи, рекао је Милан Нешковић, редитељ представе.
Играм дете које приповеда заправо ову читаву причу и пролазимо кроз то њено детињство. У роману је то дечак, сам Бора Ћосић, овог пута се редитељ одлучио да то буде девојчица коју играм ја. Читава ова прича кроз коју породица пролази и све те ситуације које су некад лепе, али су врло често и тужне, понекад застрашујуће, страшне, приповеда дете на неки свој начин. И самим тим што је она мала, прича, на неки инфантилнији, невинији начин долази, и све те ситуације које су тешке заправо су питкије за публику јер су прожете са доста хумора и те дечије наивности, каже глумица Милица Филић.
Прво морам да поменем да је Бора Ћосић написао роман, а не позоришни текст. Текст позоришни скоро по правилу неке ствари наглашава, неке ставља у сенку, у зависности од тога како је драматург проценио да у односу на тренутак, и договор са редитељем на крају крајева, одређене ствари извуче у први план. Тако и ова наша представа, наравно да је овде извучено једно страдање једне породице, односно сналажење, довијање једне породице да у неким временима која су све само не добра и повољна, нека смутна и чудна времена, а ми смо навикли да некако живимо и на простору а и у тим таквим чудним смутним временима. Како се она довија да опстане и уопште преживи у том целом неком хаосу. То је оно што је негде копча са овим тренутком, ако је то нешто што ће публика препознати, то је управо то. А све револуције на свету носе исте и замке, и лепоте, и проблеме које доносе. То су велика очекивања и велика разочарења након тога. Па тако и ова породица, од великух очекивања, од великих хтења, од страхова, од свега што је снашло у том ратном периоду, у том поратном, од велике еуфорије о слободи и од свих жеља које су очекивали да коначно дође на своје место и да се то отвори у неком најлепшем смислу, у ствари долази до једног новог трпљења и то је оно што је можда негде упутно, да се извуче као поука и за ова времена. Ова породица је све само не типична, све само не породица која баш мирише на ове просторе, она је више један скуп уметничких, разбарушених карактера који опстају у том неком малом простору, па све мањем и мањем. И улога деде је ту, деда је једна уметничка фигура, потпуно разбарушена унутар свега тога, и он даје посенаб шмек. Како то обично бива, млади људи су негде мотор нечега, средњаци су нека као зрелост, а деда некако дође као зачин. Као неслано јело, нема ли деде, нема укуса, то јело остаје мало бљутаво. Е тако ће и овај деда бити један добар зачин у целој овој причи, говори о представи и својој улози деде, глумац Александар Михаиловић.
Роман Боре Ћосића „Улога моје породице у светској револуцији“ овенчан је НИН-овом наградом, а по њему је снимљен и истоимени филм.
Снежана Лазић
